(Текст преузет из чланка "Песмом чува традицију" Илустроване Политике, аутор: Огњан Радуловић)
После једног њеног наступа неко је прокоментарисао: "Ни крхкијег створења, ни јачег гласа". А дати јој микрофон и музичку пратњу био би не само промашај, већ и увреда. Јер глас Светлане Стевић је јединствен, моћан, тражи тишину и поштовање. Током њеног наступа у салама влада гробна тишина. Што да би се чуле речи давно заборављених изворних песама, што да би се уживало у гласу какав, кажу стручњаци, давно нисмо имали на нашим просторима. А има Светлана и наследнице. И то најближе. Њеним стопама кренуле су ћерка Александра и унука Драгана.
Рођена је и одрасла у крају који представља право благо за истраживаче обичаја и традиције. Ту је до данас задржан стари начин живота, а о празницима и весељима певају се изворне песме. У Хомоље и сада хрле етнолози, археолози, историчари уметности, етно музиколози...
Врата стана нам отвара Светлана одевена у народну ношњу из њеног родног краја.
Где год је наступала, пред домаћом или иноземном публиком била је тако обучена.
Ношња је саставни део ових песама, то је неодвојиво. Иза Светлане, помало стидљиво,
провирује унука Драгана. И она се прикладно обукла за ово дружење.
- Моје родно село Милатовац крај Жагубице било је ризница старих песама и предања- почиње причу Светлана. - Одрасла сам уз легенде и изворну песму. Мој деда Радован био је велики певач, знао је много песама и од њега сам много научила. И од моје баке, па после и маме.
Песме жетеоцима и косиоцима
Прича Светлана како су песме биле саставни део одрастања деце у њеном крају. Како је свако дете морало да зна неколико песама, без обзира да ли је певало или не. Све што се радило, радило се уз песму. Песма није служила само да се људи веселе. Она је имала много дубљи значај. Преко ње су се слале поруке, она је била чувар корена, а мотивисала је на један посебан начин.
- Израз попевање или пупевање уместо певање, довољно говори о томе шта је
смисао песме-прича наша саговорница.- Као када дрвеће пупи, најављује отварање,
тако се и песмом најављује нешто ново. Онај ко пева отвара душу и кроз песму казује
оно што је људима потребно. За различито доба године, дана, празнике, постоје
различите песме и оне се певају само тада. Било је незамисливо да неко о Божићу
запева неку летњу песму коју су, рецимо, певали косиоци. Светлана о изворној
песми заиста зна много. Данима би могла да приповеда о томе. Није ни чудо.
Више од три деценије се дружи са старим обичајима и изворном песмом.
- Дуго сам као мала певала само кад чувам овце и кад сам сигурна да ме нико не чује- прича Светлана.- Јер, требало је храбрости да се запева пред мештанима. Понављам, песма није служила за весеље, била је много више од тога. Зато су они који певају то схватали озбиљно. Озбиљно је то схватао и мој деда Радован, па је мене, сестру и брата у време косидбе одводио раније на ливаду, он правио прве откосе, а ми певали. Моји први наступи били су управо пред косиоцима и жетеоцима. А та публика је, само да знате, била више него озбиљан критичар. Јер, ко код њих прође, могао је слободно даље.
Када жетеоце или косиоце стигне умор, када им треба додатна снага, онда је на сцену ступала Светлана својим попевањем.
- Рекли би ми да се попнем негде одакле ће сви да ме чују и онда ја почнем са песмом-каже Светлана.- Била сам сва важна што су баш мени указивали такво поверење.
После основне школе Светлана одлази на школовање у Београд. Био је то једини период у животу када се удаљила од песме. Срећом, велеград је није отргао од средине у којој је рођена и одрасла.
Песма и тужним поводом
- Тек када сама се вратила у Хомоље почела сам да схватам значај и улогу песме и да јој мало озбиљније прилазим-прича Светлана.- Тада сам схватила зашто смо се и када смо у црнини оглашавали песмом. Моја баба је говорила да кућа не сме да остане без песме. Гласали смо се и када је догађај тужан. Све је рађено са одређеном мером. Попевањем су обележавани и радости и тужни догађаји.
Угласно попевање са ћерком Александром
А онда је један наизглед обичан догађај постао прекретница у Светланином животу. У Жагубицу је дошла екипа из Радио Београда да сними емисију о етно песми. Пошто је Светлана већ била позната у крају као добар певач, и з Жагубице су дошли по њу и тражили да састави једну женску групу. Била је то прилика да први пут јавно покаже шта то она ради и зна. Све је протекло како ваља и Светлана је после тога схватила да песмом треба озбиљније да се позабави.
- Тада сам почела први пут да сакупљам песме-прича Светлана. - Али, није то било моје прво бављење нашим наслеђем. Нешто пре тога почела сам да записујем бајке. И то непосредно пошто сам родила Александру. Хтела сам, кад мало порасте да јој читам бајке и легенде на којима сам и ја одрасла, да их и она упамти.
Ишла је Светлана од куће до куће, од старине до старине, од села до села и записивала све што су јој говорили. Признаје да није била свесна да прави тако ризницу од непроцењиве вредности. Било је и оних који су нешто од обичаја сматрали лчним тајнама, па су Светлани говорили да јој то заветују да сачува, а када дође време верно пренесе даље.
- Тај материјал се гомилао, а мени је једино било важно да га сакупим што више и сачувам- прича Светлана. - Било је неко чудно доба када се на изворну песму и народну ношњу није баш благонаклоно гледало. Ако си у ношњи и певач изворне песме као да си некога вређао, а тебе су и помало подругљиво гледали. Али, мени то није сметало. Терала сам даље.
Снимци за архив
После наступа на Радио Београду Светлана је почела да гостује на саборима народног стваралаштва. На Лесковачком сабору је упознала Петра Вукосављевића, етномузиколога Радио Београда. Позвао је да гостује у његовој емисији и после тога су јој се догодиле две лепе ствари. Почела је да се професионално бави предачком песмом и - удала се за Петра.
- Тада на Радију није могла песма да оде у етар, а да се у студију не доради, да јој се не дода музика- прича Светлана.- Петар је био упоран и колегијум је пристао да први пут ураде живе снимке. Били су одушевљени и ја сам за архив снимила мноштво песама. Песме су емитоване и тада је почела потражња.
Три генерације брину о традицији
Иако је све време сакупљала песме и обичаје из Хомоља, Светлана је први ЦД снимила са песмама и причама везаним за Косово и Метохију. Многе је то збунило.
- Мало људи ван тог простора зна да је најмање половина Срба на Хомољу ту стигла са Косова и Метохије-каже Светлана.-
Сакупила сам легенде и песме које су изворно у Хомољу сачуване. На том ЦД-у под називом : "Света судбина Срба" су три легенде и остало песме.
Три сата Светланиног појања имао је архив Радио Београда. Временом је много тога нестало.
- То је стварно недопустиво- огорчена је Светлана.- Ето како бринемо о нашем културном наслеђу. Да ли неко зна колико је било потребно времена да се прикупи материјал који је стао у три сата појања. Да не причамо о томе може ли да се поново дође до неких песама.
Светлана и пише. Објавила је неколико научних радова. "Реч искона" је био итекако запажен у Сава центру на научном скупу "На прагу трећег миленијума". Тај скуп био је прошле године поновљен у Српској академији наука и уметности.
И док бака Светлана прича, у ношњи крај ње нестрпљиво чека својих пет медијских минута унука Драгана. Завршила је шести разред и озбиљно каже како је професионалним певањем почела да се бави пре три године.
- Певам одмалена, али професионално од пре три године-озбиљна је Драгана. - Још не могу да певам као бака и зато певам лакше песме. Моји другари воле да ме гледају и слуушају. Обожавам изворну песму и волела бих да се сачува, јер кроз њу чувамо и традицију.
Мама Александра није баш била говорљива. Светлана је, каже, све рекла. Признаје да је дуго одбијала да запева. Тек на упорно инсистирање Живојина Андрејића, директора Центра за митолошке студије пристала је.
- Говорила је да поред мене и после мене то нико не треба да ради- каже Светлана. - Данас нам иде одлично. Наше певање је такозвано угласно попевање. То нисам могла сама да певам и почела сам тек са Александром. То су предивне песме, вечерње и у највећем броју се говори о одласцима, сеобама.
Свуда по Европи је гостовала Светлана, али је наступ у Кремљу био нешто што никада неће да заборави.
- Та сала је три пута већа од Сава центра и била је дупке пуна-прича Светлана. - Када сам певала песму ''Бела вило на тебе ми криво'' цела сала је устала и стајала све време. То је, иначе, песма која се пева у рату. У Белорусији су људи плакали, а са Корзике се сећам дуготрајног аплауза...
Окитила се Светлана и признањима за свој рад. Најдраже су јој, признаје, оне из завичаја. Протекле године добила је две. "Горњачку повељу" и "Хомољско звоно".
- Захвалана сам људима из завичаја који ми све време помажу и дају подршку-каже Светлана на крају разговора.-Ево помажу ми и сад док приводим крају моју прву књигу народних бајки које сам годинама сакупљала и бележила у селима Хомоља. Обичаје треба сачувати. Најсрећнија сам била када су моја ћерка и унука наставиле ово што ја радим. Тада сам била сигурна да мој труд није био узалудан.